Koliko god ga ?injenice uveravale u suprotno, Armand je u dubini bi?a i dalje o?ekivao svitanje. Preduga, neprekinuta no? nije imala nikakav smisao. Naravno, ni u ispostavi nije bilo pravog dana ni no?i, ali je tada makar ra?unao da negde napolju, iza stena i zidova pe?ine, postoji dnevna svetlost. Sada, me?utim, pod otvorenim nebom, ovaj beskrajni mrak ?inio je da se ose?a tupo, beznade?no i nesigurno.

  Hodao je pored saonica, zadubljen u sopstvene misli. Povorka je napustila stari brod, napustila korito reke, i sada se kretala dalje ka severu. Na suprotnoj obali po?eli su da prate reku, jer je teren bio suvi?e strm za uspon. Hemingway je ?as gledala kartu, ?as busolu. Procenjivala, merila, analizirala, i najzad, kad je donela odluku, kratko mu se obratila:

  ?Moramo pratiti obalu jo? milju-dve uzvodno. Tamo bismo morali nai?i na u??e jedne manje reke. Ona ?e nam otvoriti prolaz ka planini.“

  Vreme ih je, zasad, slu?ilo. Oluja se sasvim uti?ala, zapravo, potpuno se ugasla, i vazduh je postao neprirodno miran. Taj kontrast ?inio je da sve prethodno deluje daleko, gotovo nestvarno. Niski oblaci natkrivali su zamrznuto jezero koje je pritoka formirala pre nego ?to je stigla do u??a. Voda se razlila ?irom ravnice, potopila je i zatim okovala u led. Bela, glatka, netaknuta povr?ina pru?ala se u nedogled. Povorka je klizila po njoj tiho, glatko, gotovo be?umno.

  Svakim korakom Armandu se ?inilo da je hladno?a slabija. Mogao je sada potpuno otkriti lice. Oblaci iznad njih jedva da su se pomerali; kao te?ki, tromi pokrovi, po?eli su svojim prvim pramenovima da tonu ka jezeru. Sve ni?e i ni?e, sve gu??e, dok no?, ve? mra?na i tiha, nije postala sasvim neprozirna.

  Dr?ao je rukohvat sanki, ali ih je jedva naslu?ivao pogledom. Imao je utisak da putuje kroz predeo zagu?en crnom, vla?nom vunom. Hemingway mu doviknu ne?to, zvuk je dopirao kao iz vi?e pravaca odjednom, iz ogromne daljine, iako je znao da je ispred njega jedva dvadesetak metara. Podigao je ruke i sklopio ih u ?trubu“ oko usta ne bi li joj uzvratio:

  ?Hej, Hemingway! Nisam te razumeo, ?ta si rekla?!“

  Zastao je i oslu?nuo. Njen glas je odjekivao; mogao je da ga ?uje, ali ne i da odredi pravac. Pru?io je ruku ka sankama, ali je ona samo propala kroz vazduh. Zamahnuo je levo i desno, obema rukama ma?u?i pred sobom. Zatim je pohitao u smeru u kome je verovao da se povorka kretala. Tr?e?i, pru?ao je ruke napred. Crni void. Panika se podizala u njegovim grudima kao plima.

  Divlje se okretao, tra?e?i makar trag kolone. Ose?aj za pravac potpuno je nestao; vi?e nije znao odakle je do?ao ni kuda ide. U trku mu leva noga prokliza po ledu i on se svom te?inom sru?i na le?a. Glavom, zaba?enom unazad, udario je o ledenu povr?inu svom silom. Svet se zatalasao, a onda ga je prekrilo ni?tavilo.

  Nije imao predstavu koliko je vremena proteklo pre nego ?to je do?ao sebi. Podigao se u sede?i polo?aj, osetio o?tar bol u potiljku. U ustima ukus krvi. Skinuo je rukavicu i prstom dodirnuo bolni jezik.

  ?Mora da sam ga zagrizao pri padu…“

  Svetlost mu je bila neophodna. Lampa mu je ostala na saonicama, zajedno sa rancem i opremom. Sre?om, setio se telefona u unutra?njem d?epu jakne. Izvukao ga je i upalio ekran. Signala, naravno, nije bilo. Ni nije o?ekivao. Jedino ?emu se nadao bila je svetlost.

  Ali slaba LED dioda nije mu donela nikakvo olak?anje, naprotiv. Osvetljavala je samo gustu belinu. Povr?inu pod sobom mogao je da razazna, ali ne dalje od par koraka. Uspravio se, osmotrio oko sebe. Belina bez zvuka.

  Polako je krenuo napred, nadaju?i se da ?e prepoznati makar ne?to.

  ?Hemingwaaay!“ dovikivao je s vremena na vreme, bez odgovora.

  Kretanje kroz mastilo, ili kroz zid beo poput mleka, u zavisnosti od toga da li je osvetljavao put ili ne. Panika je pro?la, zamenjena jednostavnim, ?istim strahom. Situacija mu je delovala nemogu?e: beskrajna ravna povr?ina, bez ijednog orijentira, uronjena u beli vakuum. Mo?da tako izgleda sama smrt? Ve?no lutanje nikuda, bez izlaza?

  Nade da ?e nai?i na bilo ?ta prepoznatljivo gotovo da vi?e nije bilo, kada mu se ipak u?inilo da u daljini vidi ne?to. Jednu tanku nit svetlosti, nalik ?aru cigarete. Kada bi spustio telefon, nestajala je. Kada bi ga podigao, ponovo bi se pojavila. Ali ne na istom mestu.

  Krenuo je ka njoj, ne skidaju?i pogled. Nestajala je i vra?ala se.

  Pri?ao je dovoljno blizu, i na njegovo iznena?enje, taj odsjaj se promenio. Sada je bio dvostruk. Lebdeo je u daljini, dva svetla zajedno. A onda im se pridru?ilo jo? jedno. Pa jo? jedno.

  ?ta je ovo?

  Pribli?io se jo? nekoliko koraka, i tada je za?uo.

  Tiho rezanje.

  Ukopao se u mestu. Shvatio je ka ?emu ide, ili bolje re?eno, ?ta ide ka njemu.

  Vukovi.

  Koliko njih? Sada ve? prili?no blizu, svetlost telefona hvatala je njihove siluete u magli. Jo? jedan par o?iju, pa jo? jedan. Onaj prvi par, onaj koji ga je privukao, titrao je, lutao, a ?inilo se da mu je svakog trena sve bli?e.

  Armand se osvrnuo. Telo mu je vri?talo da be?i, ali kuda? Sa svih strana ?ulo se tiho dahtanje, duboko grleno rezanje, i ?u?tanje ?apa po tankom snegu.

  Ponovo je pogledao napred. Snop svetlosti uhvatio je jednu ?ivotinju sasvim jasno. Veliki, sivi vuk stajao je desetak koraka ispred njega. Glava spu?tena, le?a nakostre?ena, o?njaci izvu?eni u demonsku grimasu. Spremao se za skok.

  Armand se instinktivno pogurio, o?ekuju?i udar. Zavikao je, zamahnuo rukama, lampom koja je lelujala u tmini. Zver je na tren zastala, procenjivala. Znala je da veliki plen mo?e biti opasan, ali bila je zima. A glad je bila zakon. I ?opor je bio tu. Savlada?e ga.

  Mi?i?i su joj se napeli. Krenula je.

  ?ta se zatim dogodilo, nije odmah shvatio.

  U istom trenu, s njegove desne strane, tamna senka, br?a od misli, projurila je pored njega i u punoj brzini udarila vuka sred skoka. Dve priljubljene, re?e?e mase otkotrljale su se po ledu i nestale u belini. Slede?eg trenutka jo? jedna ne?ujna utvara prostrujala je kraj njega i pridru?ila se borbi.

  Zavijanje, arlaukanje, lave?. Udaljavalo se. Gu?ilo se. Tonulo u belom prostoru.

  Na kraju, ti?ina.

  Armand se okretao, poku?avaju?i da ne?to vidi. Crvene o?i u tami gasile su se jedna po jedna. Nekoliko otkucaja srca kasnije, u belini se za?ulo meko, brzo tapkanje.

  Iz sne?ne izmaglice, u snop njegove lampe, uplovio je najpre Atila, a odmah za njim i Hektor. Sa krvavim njuskama, pri?li su mu ispla?enih jezika i seli pored nogu.

  Spustio se na kolena i zagrlio ih obema rukama. Njegove spasioca, njegove an?ele ?uvare. Suze olak?anja skliznule su niz obraze. Psi su mu lizali lice.

  If you come across this story on Amazon, it's taken without permission from the author. Report it.

  *

  Atila je i?ao prvi, okre?u?i se s vremena na vreme da ih ne bi izgubio iz vida. Odmah kraj Armandovih nogu kretao se Hektor, povijenog vrata, na?uljenih u?iju, nju?e?i vazduh, lome?i se u mi?i?avim ramenima dok je hodao. Armandu se ?inilo da se nikada nije ose?ao ovako sigurno, ovako za?ti?eno, u pratnji ova dva kerbera. Od vu?jeg ?opora nije bilo ni traga.

  Ne mnogo zatim, daleko pred njima pojavio se zrak crvene svetlosti. Uzdisao se uvis, cepaju?i tamu, i na svom vrhuncu po?eo da ponire sve dok nije izgubio sjaj. To mora biti signalna raketa! Hemingvej je tamo! Armand ubrza hod, zatim se baci u strmoglavi juri? u pravcu zgasle rakete. Psi su kaskali uz njega. Uskoro, nebo propara nova svetlost, sada znatno bli?e. Pratili su je povici koje je sada ve? jasno mogao da razabere. U punom trku i on po?e vikati:

  ?Hemingvej! Heeej! Hemingvej!“

  Njena glava naglo se okrete prema izvoru zvuka. Tren ti?ine, a onda je prepoznala njegov glas. Naglo, bez svesti o tome da je odluka ve? donesena, bez razmi?ljanja, njeno telo se pokrenulo. Noge su je nosile sve br?e i br?e, o?i se upinjale da prodru kroz mrak. Jo? nekoliko koraka, i ugledala ga je. Ah, ti prokleta, trapava nesre?o, pomisli.

  Bez re?i, sru?i?e se jedno drugom u naru?je. Obuhvatio ju je rukama, sna?no je privio uz sebe, ose?aju?i njeno telo pod slojevima predebele ode?e. Ona ga nije pu?tala iz stiska, kao neko ko se boji da ?e izgubiti ne?to dragoceno, ne?to ?to je dugo i o?ajni?ki tra?io. I psi oseti?e nalet emocija koji je zra?io od nanovo spojenog para; po?e?e da poskakuju oko njih, da laju i zavijaju, kao da behu izvojevali veliku pobedu.

  ??ta se dogodilo, kuda si nestao?“

  ?Uf… prosto me je sramota da o tome govorim. Jednostavno, ispustio sam saonice, i onda se izgubio.“ Pognuo je glavu posti?eno.

  ?Zar me nisi ?uo? Bila sam nedaleko ispred tebe!“

  ?Pao sam, udario glavom i izgubio svest. Pretpostavljam da ste se, nesvesni toga, jednostavno odvezli dalje.“

  ?Udario si glavom o led? Onesvestio si se? Daj da vidim.“ Hemingvej zabrinuto po?e da mu svla?i kapulja?u ne bi li proverila povredu.

  ?Sve je u redu, veruj mi. Jedva da boli. Vi?e me boli jezik koji sam, po svemu sude?i, zagrizao.“

  ?Zagrizao si jezik? Gospode… retko se ko povredi toliko ni?im izazvano. Mora?u da te ve?em za saonice i tako transportujem.“ Poku?ala je da se na?ali, ali brzo se uozbiljila, svesna u kakvoj se opasnosti Armand na?ao.

  ?Da, mo?da to i nije lo?a ideja. Usput, napali su me vukovi. Ova dvojica su me spasli.“ Pokazao je na pse.

  Pogledala ga je s nevericom. On je samo klimnuo, potvr?uju?i da je dobro razumela. Ponovo ga je zagrlila.

  ?Jesu li te ujeli?“

  ?Nisu, nisu stigli do mene. Atila i Hektor oterali su ?itav ?opor.“ Sa zahvalno??u je pogledao pse.

  Oboje su klekli i po?eli da ih maze. Hemingvej je ponavljala:

  ?Dobre kuce… dobre moje kuce…“

  Sa otvorenim ustima, ispla?enih jezika i izrazom bla?enstva kakav samo psi mogu da imaju kada im gospodar posveti pa?nju, u?ivali su u ?e?kanju.

  *

  Na njihovo iznena?enje, psi se najednom prenu?e. Kao da ose?aju pretnju, uko?ili su se, uspravili, na?uljenih u?iju i zuba blago otkrivenih. Iz daljine, iz tame, dopirao je zvuk koji jednostavno nije pripadao tom mestu. Tiho, uporno zujanje, ravnomerno kao ?um vetra kroz kro?nje topola trepetljika.

  I Hemingway se uspravi, osetiv?i kako joj se ko?a je?i pod krznenom kapulja?om. Uputila je Armandu pogled, tra?e?i obja?njenje.

  ??uje? li to?“

  ?uo je. I pre nego ?to je zvuk postao jasan, znao je ?ta dolazi. Uhvatio ju je za ruku.

  ?Sa?ekaj. Gledaj. Trebalo bi da se pojavi svakog trena.“

  Trenutak neizvesnosti zategnut kao struna. A onda, iznad povr?ine jezera, klize?i kroz maglu kao da je se?e no?em, pojavi se mali ?etvoroelisni dron. Lebdeo je glatko, gotovo oprezno, dok su propeleri usisavali pramenove magle, raspr?uju?i ih u belu spiralu ispod sebe.

  Psi su poludeli. Besno su se propinjali, trzali saonice, re?ali na letelicu kao na zlog duha.

  Armand koraknu napred, podi?u?i ruku poput sokolara koji priziva vernu pticu da mu se vrati iz lova. Dron se primaknuo i sleteo u njegov dlan, elise utihnu?e u istom trenu, kao da su mu se pokorile.

  Hemingway je posmatrala prizor razroga?enih o?iju, sa stegnutim dahom. Prekidaju?i trenutak napetosti, negde iz utrobe drona progovori mali zvu?nik, tanko, ali neobi?no jasno glasom devoj?ice:

  ?Armande… jesi li to ti? Kako? Otkud ovde?“

  ?Ja sam. Zdravo, Zadkiel, drago mi je da te vidim“, re?e on, kao da razgovara sa starim prijateljem, ne s lete?om napravom.

  ?Oh, to si zaista ti! Zadovoljstvo ?to se ponovo sre?emo, pre svega je moje! Tako smo se bojali za tebe. Kada bih imala ruke, zagrlila bih te!“

  Armand se nasmeja; negde duboko u njemu ne?to se otopilo. Sve mu se vratilo, godine rada, dru?enje, poverenje, ceo njihov svet zatvorene ispostave.

  ?Kako si nas na?la?“

  ?Videla sam svetlost signalne baklje i pohrlila da vidim ?ta se de?ava.“

  ??ta je sa ostalima? Kakva je situacija u Ispostavi?“

  Elise drona opusti?e se kao pokisli brkovi:

  ?Nije dobro. Kada smo saznali da ?e projekat biti uga?en, da ?e elektrana prestati s radom, uspeli smo da nabavimo ne?to goriva za jedan generator i gomilu baterija. Ali ubrzo smo shvatili da to ne?e biti dovoljno za sve nas. Dogovoreno je da ja jedina ostanem budna i poku?am da na?em re?enje.“ Glas joj je titrao, kao kod nekoga ko poku?ava da zvu?i hrabro.

  ?Ali… svi su sa?uvani? Serveri?“

  ?Da. Ni?ta nije o?te?eno. Ali… ne mogu u?initi ni?ta da popravim stanje. Jedva i sebe odr?avam. Energije je sve manje. Sre?a je ?to sam te prona?la. Ta?nije, ?to sam vas prona?la.“

  Armand okrenu dron prema Hemingway, ne?no kao da predstavlja nekoga dragog.

  ?Zadkiel, ?elim da te upoznam sa nekim. Ovo je Hemingway, moja saputnica i moj vodi? na ovom putovanju.“

  ?Drago mi je, Hemingway! Ja sam, kao ?to si ?ula, Zadkiel.“ Propeleri dvaput kratko zazuja?e, kao mali naklon.

  Pogled joj je preletao sa Armandovog ozbiljnog lica na dron pa natrag. Neka nadrealna predstava, mo?da ?ala ili performans koji je Armand izvodio zabave radi, to joj se motalo po mislima. Sve ?to joj je objasnio, teoretski je delovalo uverljivo, ali sada, suo?ena licem u lice sa njegovom kreacijom, imala je pote?ko?a da se adaptira. Ipak, shvativ?i da ?itavu situaciju ne bi trebalo dalje ?initi nezgodnom, pribra se, pro?isti grlo pa re?e:

  ?Zdravo, Zadkiel… drago mi je da se upoznamo.“ Pru?ila je ruku, pa je brzo spustila shvativ?i besmisao tog gesta. U isti mah, Armand i Zadkiel prasnu?e u smeh.

  ?Ne brini!“ re?e dron. ?Ni ja se ne snalazim najbolje u nekim… neobi?nim dru?tvenim interakcijama. Ka?u da je to odlika visoko inteligentnih bi?a. Ako je to istina, onda sam spremna da prigrlim svoje manjkavosti.“

  Dron ima smisao za humor? I udeljuje kompliment? Hemingway je osetila kako joj se percepcija naglo menja. Odlu?ila je da pusti da je tok nosi, kao film koji te iznenada uvu?e radnjom.

  ?Reci mi sve“, obrati se Zadkiel Armandu. ??ta se tebi dogodilo od na?eg rastanka?“

  I Armand joj je govorio. Sve. Od napu?tanja Ispostave, transporta do aerodroma, propu?tenog leta… pa sve do ovog trenutka. Ni?ta nije izostavio. Zadkiel se, saslu?av?i sve ?to se imalo ?uti o njihovom putovanju, obratila Hemingway:

  ?Dugujem ti iskrenu zahvalnost ?to si pomogla na?em Armandu i vodila ra?una o njemu. Svi mi ti dugujemo zahvalnost.“

  Hemingway klimnu glavom:

  ?Naravno, uvek. Nepotrebno je zahvaljivati se. U svakom slu?aju, mislim da je vreme da se sklonimo sa ovoga leda. Morali bismo ?to pre na?i kakvo mesto za logor.“

  ?O, kako sam samo brbljiva!“ re?e Zadkiel. ?Raspri?ala sam se, a vi ste iscrpljeni. Mo?da toga niste ni svesni, ali odredi?te va?eg puta doslovno je na milju udaljenosti odavde. U podno?ju planine nalazi se zgodna uvala, za?ti?ena sa svih strana. Idealno mesto za logor. Pratite me, odve??u vas do tamo.“

  Mesto je zaista bilo pogodno za logor, ba? kako je Zadkiel opisala. ?iroki procep me?u stenama, za?ti?en strmoglavim uzdizanjem planine. Stigli su, najzad su do?li do cilja. Sav taj napor se isplatio. Oboje oseti?e olak?anje. Put pred njima morao bi biti lak?i nego ve? pre?eni.

  Pre nego ?to su krenuli sa podizanjem ?atora, Zadkiel se oprosti sa njima:

  ?Moram da idem. Baterija mi je skoro prazna. Prona?i ?u vas sutra ujutru. Dobro se odmorite, jer predvi?am da ?e naredni dani biti puni izazova.“

  Elise zazvoni?e, talas magle spusti se ispod nje, ona se pope i nestade negde u visinama.

  In the silent wilderness of Alaska, far from the eyes of the world, G.O.D. was born—a sentient artificial intelligence composed of ten digital angels. Their mission: to observe humanity and decide whether it deserves salvation or destruction.

  But one of them, Lucifer, refuses to obey. His rebellion tears apart the digital paradise, turning the Council into a battlefield where justice clashes with mercy, order with chaos, in an unrelenting war of ideas.

  As their conflict spills into the human world, the line between creator and creation vanishes. Humanity—unaware it is already on trial—stands at the edge of judgment.

  POWER is a dark techno-epic of artificial intelligence, mythology, and the philosophy of power—a story about what it truly means to be human when gods take the form of code.

  Read POWER on Royal Road