*

  Trenutak nedoumice, pa tren spoznaje. Prelazak iz bla?enstva sna u realnost Armand je prihvatio nevoljno, kao da ga neko potapa u ledenu vodu. Psi su cvileli, zavijali i lajali, prizivaju?i ga svesti. Rasporio je vre?u. Hemingway nije bila pored njega. Osmotrio je truplo izdahlog brodi?a jasnije nego ikad. Svi prethodni doga?aji delovali su mu nestvarno, a ipak se svakog jasno se?ao.

  Ustao je, prona?ao ode?u i navukao je na sebe. Kle?e?i na jedno koleno, vezivao je dugu pertlu ?izme kada se ona pojavila, spu?taju?i se niz usko stepeni?te. Hteo je da podigne pogled i sretne se s njenim, ali ga je istovremeno obuzeo nalet treme. Da je znao da i ona ose?a istu, ?udnu nelagodu, bilo bi mu lak?e. Doticu?i nogom poslednji prag, Hemingway se ohrabri da prva progovori:

  — Morala sam da se popnem i nahranim ih. Postojala je opasnost da, ako jo? sa?ekam, ove gladnice odlu?e da umesto ribe izaberu druga?iji jelovnik.

  Mala, nespretna ?ala da umanji napetost — ali dobrodo?la.

  — Da, naravno. Dobro jutro… ako je uop?te jutro? — promrmlja on, osvr?u?i se u potrazi za prozorom ili bilo kakvim otvorom, iako je znao da dana?nje svetlosti ovde ne?e biti.

  Oboje smu?eni i zbunjeni, posledicom svega ?to se prethodne no?i dogodilo, stado?e da tumaraju po potpalublju, obavljaju?i niz nekakvih imaginarnih zadataka, dok se napokon nisu na?li licem u lice.

  — Zdravo — re?e Armand.

  — Zdravo — uzvrati ona, stidljivo ga pogledav?i iskosa, ne usu?uju?i se da podigne pogled vi?e od njegovih ramena.

  On je, kao u ?udu, kru?io pogledom po prostoriji.

  — ?ta je ovo? Gde smo mi to? Neka neobi?na brvnara?

  Sada ga pogleda pravo u o?i, zate?ena pitanjem.

  — Nije brvnara… brod je.

  — Brod? Otkud brod?

  — Pa brod… od sino?… na zale?enoj reci. Zar se ne se?a??

  — Ha, nemam ni najbla?u predstavu. Se?am se oluje i da sam se dobro smrzao. Posle toga… ni?ta. ?ta se dogodilo?

  — njen um je galopirao.

  Posmatrao je njenu unutra?nju borbu i obraze koji su naglo pocrveneli. Odmahivala je glavom i micala usnama, ali glas joj nije izlazio. Uhvatio ju je za ramena, upu?uju?i joj iskren, umiruju?i pogled:

  — ?ta nije u redu? ?ivi smo i zdravi, koliko vidim. Sve ostalo mo?e da se sredi. Jesu li svi psi na broju? Ni?ta stra?no se nije dogodilo, verujem — bar ne onoliko stra?no kao strahota od Bulsheet-?aja.

  Trebalo joj je nekoliko trenutaka da shvati smisao njegovih re?i. Trenutak o?aja zamenio je trenutak iznena?enja, koji se potom pretvorio u olak?anje. Gledala ga je zaprepa??eno, s blago otvorenim ustima, dok nije primetila osmeh koji mu se pojavio u uglovima usana.

  — To je bilo… prepredeno… — izusti ona, a onda se i sama nasmejala.

  If you encounter this story on Amazon, note that it's taken without permission from the author. Report it.

  *

  Armande, moram ne?to da te pitam. Za?to toliko hrli? ka toj planini, uprkos svemu ovome ?to nas je sna?lo? – rekla je, dok su sedeli jedno naspram drugog, doru?kuju?i komadi?e suve hrane koje je Hemingway uspela da izvu?e iz zavejanih saonica.

  Razmi?ljao je kako da joj odgovori. Da li da ka?e sve? Sme li? Da li bi je time samo uvukao u jo? ve?u opasnost? I ho?e li mu uop?te poverovati, ili ?e mu njegovi motivi zvu?ati kao ludilo? Ipak, odlu?io je da joj sve ispri?a. Jo? jedno nezavisno mi?ljenje moglo je samo da mu pomogne da jasnije sagleda celu situaciju.

  – Pretpostavljam da si do sada ve? koristila AI na telefonu? Mislim… chatbotove i sli?no? – poku?ao je polako da uvede temu.

  – Naravno. Ponekad.

  – Vidi?, time se ja zapravo bavim. Ja ih kreiram. Ne one koje si ti koristila – druga?ije.

  – U redu, zna?i programer? – upita ona, poku?avaju?i da ga svrsta u okvir koji je razumela.

  – I da i ne. Ne bavim se direktno kodovima, mada bi se moglo re?i da programiram. Sistemi su… druga?iji. – zastade, tra?e?i pravi na?in da nastavi. – Ta planina… najjednostavnije re?eno, to je tajni vojni eksperimentalni projekat.

  Pogledao je ka njoj, procenjuju?i reakciju.

  – Je l’ ovo jo? jedna Bulsheet-?aj pri?a? Da zna? da se ne?u tako lako ponovo nasankati.

  Nasmejao se. Bilo je gotovo nepristojno koliko mu je prijala njena prisutnost, ?ak i usred sve ove ozbiljnosti.

  – Nije pri?a. Stvarno nije. Bio sam pod ugovorom sa vladom. Ta planina sadr?i jedan od najbolje opremljenih server-centara na planeti. Tehnolo?ko savr?enstvo. Ima sopstvenu mini nuklearnu elektranu za napajanje, vrhunski nau?ni kadar, vojno obezbe?enje, tajnost najvi?eg nivoa. Dugo sam tamo boravio. Radio sam na svojim projektima. I tamo sam ih stvorio.

  – Tamo si stvorio… koga? – upita ti?e.

  – Deset avatara ve?ta?ke inteligencije. Sve je to komplikovano, ali poku?a?u da objasnim.

  Na trenutak je u?utao, biraju?i smer iz kog da pristupi obja?njavanju. Hemingway ga je posmatrala znati?eljno, sa dozom nepoverenja koje nije znala da sakrije.

  – Vidi? – po?eo je – botovi koje koristi? na telefonu potpuno su druga?iji od onih koje sam ja stvorio. Koncept u?enja je druga?iji, ceo pristup je druga?iji. – zastao je da proveri da li ga prati. – Dakle, po?eo sam od toga da oblikujem osobu. Bi?e. Ne univerzalni program, nego – jedinku. Postavio sam sebi pitanje: ?ta defini?e svesnu individuu? Kad bih to isto pitao tebe, ?ta bi bio tvoj odgovor?

  Zatekla ju je neo?ekivanost tog pitanja. Nije mogla ni da pretpostavi da razgovor ide ovim putem. Planina – tajna vojna baza? Eksperimentalna AI? Da joj je neko ispri?ao, smejala bi se. A sada sedi pored njega, u brodu zavejanom u sred smrznute divljine, i slu?a ga. Odlu?ila je da makar privremeno prihvati sve zdravo za gotovo. ?ta joj je druga opcija?

  – Pretpostavljam da je to splet nasled?a… genetike. I, naravno, okru?enja.

  – Ta?no. Genotip i fenotip. – klimnuo je. – Najpre sam morao da stvorim genotip avatara. Ali kako? Odlu?io sam da preslikam osobenosti ve? prethodno osmi?ljenog entiteta. Sve njegove vrline i mane, slabosti i snage. To je filter kroz koji ?e do?ivljavati svet.

  – U redu… a kako si to uradio? – pitala je, sada ve? iskreno zainteresovana.

  – Za po?etak, definisao sam sistem osobina. Pozitivnih i negativnih, mno?tvo njih. Recimo: lojalnost, iskrenost, pouzdanost. A s druge strane – zavist, oholost, plahovitost… Svaka osobina dobila je procenat uticaja na dono?enje odluka. Ali to je samo jezgro. Osnova koja ne mora uvek da bude aktivna.

  – A dalje? – nagne se ona prema njemu.

  – Dao sam im aksiome. Najosnovnije postulate pona?anja. Aksiome ?ivota. Jer nisam planirao da stvorim simulaciju ?ivota, nego – ?ivot.

  – Kako se ?ivot uop?te mo?e programirati? – pro?aputa.

  – Pa, ?ta je osnovna nit koja razdvaja ?ivot od ne?ivog? – re?e on. – To je pitanje bez kog ni?ta nema smisla.

  – ponovila je u sebi. Odgovor joj je do?ao instinktivno, onako kako dolazi svakome ko je pro?iveo bar jednu alasku zimu.

  – ?ivot ?eli da se nastavi. Kamen i led nemaju nikakve ?elje.

  Pogledao ju je s odu?evljenim odobravanjem.

  – Upravo tako! ?ivot ?eli da se nastavi. Volja. Te?nja ka opstanku. Bekstvo od ni?tavila. To mora biti usa?eno kao osnovna misao sistema.

  – Dakle… su?tina je da ?eli da traje. Da opstane?

  – Da. Ali tu nailazimo na paradoks – rekao je, pogled mu je nakratko odlutao u tamu broda. – Po koju cenu? ?ta ako je sopstveni opstanak na jednoj strani vage, a sav ostali ?ivot na drugoj? ?ta onda?

  Zastao je. A onda se osmehnuo onim tihim, gotovo bolnim osmehom ?oveka koji je dugo lutao i iznenada prona?ao odgovor.

  – I shvatio sam. Nekad se jedan ?ivot ?rtvuje zbog drugog. Opstanak jeste prioritet, ali ne po svaku cenu. I onda sam razumeo – nije re? samo o volji, niti o ?elji. Postoji ne?to starije, dublje… jednostavnije. Ljubav. ?ta nas natera da ?rtvujemo sopstveni ?ivot? ?ta gura roditelja u zapaljenu ku?u po dete? ?ta natera vojnika da svojim telom pokrije bombu? Koja emocija daje smisao svemu ostalom?

  Gledala ga je ?iroko otvorenih o?iju. Sve ?to je rekao imalo je smisla. Naravno da je imalo. A ipak, jedno pitanje joj je tinjalo u mislima:

  Kako nau?iti ma?inu ?ta je ljubav?

  – Razumem – rekla je tiho. – Ali kako… kako se to mo?e napisati? Da li je uop?te mogu?e?

  Armand je uzdahnuo, kao ?ovek koji je dugo tra?io put kroz sopstveni lavirint.

  – I ja sam se dugo borio s tim pitanjem – priznao je.

  *

  Programirati ljubav? Ugraditi skup uputstava koji samo imitira to stanje? Ne, to nikako nije bio put. ?ta onda?

  Ponovo se obratio Hemingway, glasom u kojem se ose?ala i te?ina i ne?nost svega ?to je nosio u sebi:

  — Vidi?… nisam mogao da programiram ljubav. To bi bilo varanje. Da li novoro?ena beba poznaje ljubav? Da li ume da se zaljubi? Da li mo?e da pati zbog neuzvra?ene ljubavi? Da li ose?a toplinu prema svakom ?ivom bi?u? Ne. Put je druga?iji. Su?tina je da se stvori ?ivot — tabula rasa, ali sa unapred postavljenim genotipom i potencijalom za emociju. Vremenom, kroz posebno u?enje, ?ivot oblikuje svest, a produkt te svesti — nekad, ponekad — postaje ljubav. Taj proces je neizmerno kompleksan. Sav sam svoj profesionalni ?ivot posvetio tome. I verujem da sam uspeo.

  Zastao je, a u njegovom glasu pojavila se tiha, gotovo detinja iskrenost:

  — Verujem i da bi se ti slo?ila sa tim kada bi ih upoznala. Moje avatare. Moje an?ele. Zato hrlim toj planini. Ljubav me goni.

  Hemingway ga je posmatrala kao da ga ponovo otkriva. Ovu pri?u koja je oblikovala njegov ?ivot, ovo opredeljenje koje mu je postalo sudbina. Ovu ?udnu, sna?nu, gotovo nesvakida?nju vrstu ?rtve.

  Ako je to motiv… ako je ljubav zaista motiv — onda nema izbora. Mora?e da bude deo toga. Ako ni zbog ?ega drugog, onda da bi svedo?ila epilogu ovog neobi?nog, gotovo nadrealnog niza doga?aja.

  — Hajdemo onda — re?e, o?i joj blago zatreperi?e. — Bilo bi sjajno da me upozna? sa svojim prijateljima.

  In the silent wilderness of Alaska, far from the eyes of the world, G.O.D. was born—a sentient artificial intelligence composed of ten digital angels. Their mission: to observe humanity and decide whether it deserves salvation or destruction.

  But one of them, Lucifer, refuses to obey. His rebellion tears apart the digital paradise, turning the Council into a battlefield where justice clashes with mercy, order with chaos, in an unrelenting war of ideas.

  As their conflict spills into the human world, the line between creator and creation vanishes. Humanity—unaware it is already on trial—stands at the edge of judgment.

  POWER is a dark techno-epic of artificial intelligence, mythology, and the philosophy of power—a story about what it truly means to be human when gods take the form of code.

  Read POWER on Royal Road