Refleksija stvarnosti, kojoj je sada o?ima i umom svedo?io, polegla je po Armandovoj svesti i prizvala slike u se?anje. Sedeo je u ?kolskoj biblioteci, ?ekaju?i da mu tra?ena knjiga bude dostavljena. Pogledom je ?arao po prostoriji. Pred njim se prostirao dugi, niski sto, sa deset malih fotelja pore?anih u nizu. Jednu od njih upravo je zauzimao sam Armand.

  Na stolu, razbacani ?asopisi. Neki ne naro?ito zanimljivi niti izazovni za osnovno?kolca - '', novosti iz sveta stomatologije. Ali jedan me?u njima se izdvajao naslovnicom: .

  Armand pru?i ruku i podi?e ga ka licu. Slika starice. Detaljnost njenog izbrazdanog lica i o?trina same fotografije mogli su dugo dr?ati posmatra?a u fascinaciji. Osmehivala se ka objektivu. Tanke usne otkrivale su vilicu sa svega tri preostala zuba, levi o?njak i jo? dva suseda. Nijedan od njih nije bio bez o?te?enja nastalog ''. Krnji, ispucali, zatupljeni i raspali na vrhovima, ali ipak uspravni, oslanjaju?i se ?vrsto jedan uz drugi.

  Sa sli?no tako stvorenim detaljem, upravo su se susreli tu, na kraju putovanja, samo u neverovatno uve?anoj formi. Mamutska planinska stena, verovatno iz istih asocijacija, lokalno stanovni?tvo poznavalo je pod nazivom '', ili prevedeno - ''.

  Armand otvori o?i i pogleda uvis. Stena je bila tvrdi, sivi granit, ispucao i o?tar poput ?ileta. Milenijumi smrzavanja i odle?ivanja u?inili su njenu povr?inu gotovo nepristupa?nom. Uzdizala se ka oblacima, nadvijala nad njima, gotovo okomito. Upijao je veli?inu tog prostora, njegovu neumitnost.

  ?To bi trebalo da bude ovde,“ zazuja pored njega Zadkiel.

  Kleknuv?i, mogao je videti rascep u steni. Hemingway je stajala uz njega:

  ?Ovuda nas vodi put?“

  ?Da, tuda i ja izlazim vani. Glavni ulaz je, na ?alost, blokiran, a kapija elektrane sa druge strane mo?e biti otvorena samo iznutra. Za taj poduhvat, na ?alost, potreban je neko sa rukama, a ja… avaj…“

  ?U redu, molim te da pazi? na pse dok se ne vratimo.“

  ?Naravno, bez brige. Molim vas, pratite me sada.“

  Zadkiel se spusti nisko do zemlje i lagano utonu me?u stene u mrak. Pru?iv?i se ' i guraju?i opremu i ran?eve pred sobom, Armand i Hemingway krenu?e za njom. Nakon nekoliko desetina metara, prolaz se ?irio i mogli su se uspraviti. Nai?li su na otvoreni prostor me?u strmim obroncima. Stene su sa svih strana, pa visoko iznad njih, delovale kao niz zbijenih stubova koji uokviruju kru?nu zaravan.

  Pravo napred, verovatno probijeno eksplozivom, nalazilo se ?iroko betonsko pro?elje tunela. Uspeli su da u?u unutra, i tu ih je ?ekala Zadkiel. Lebdela je pred d?inovskom metalnom re?etkom, sa?injenom od debelih ?eli?nih plo?a pore?anih poput roletni. Razmak me?u njima bio je dovoljan da Zadkiel proleti, ali premali da se ?ovek provu?e.

  ??ta sada? Ne?emo mo?i ovuda,“ Armand se ?e?kao po bradi.

  ?Sve sam isplanirala do detalja, kad vam ka?em. Tamo sa strane je jedan mali ranac, vidite li ga?“

  Videli su ga. Le?ao je na podu, u dnu velikih re?etki. Hemingway mu pri?e i otvori ga. Unutra, ?etiri loptice, dve male bele i dve ve?e, sive.

  ?Pa?ljivo sa njima,“ re?e Zadkiel. ?Nemojte ih ispustiti. Igrala sam se malog hemi?ara, pa sam smu?kala ne?to korisno u na?oj laboratoriji. U sivim lopticama je polimerom zaliveni termit, a ove manje sadr?e beli fosfor.“

  Hemingway je po?eleti da ih ne dr?i u rukama.

  ?Samo oprezno. Sigurno je ukoliko budete pa?ljivi. Uzmite po jednu ve?u kuglicu i probu?ite je vrhom no?a. Strogo pazite da rukama ne dodirnete sadr?aj.“

  Lagano, vrh no?a prodre kroz providnu plasti?nu opnu. Kroz otvor se pojavi mala siva kapljica guste ?elatinozne tvari.

  ?Istisnite taj gel po re?etki sa jedne strane. Napravite usku traku celom ?irinom rebra re?etke. Isto u?inite i sa suprotne strane.“

  Pratila je instrukcije. Armand je sa suprotne strane opona?ao njene postupke. Kada su zavr?ili, okrenu?e se ka Zadkiel.

  ?Sjajno. Sada male bele kuglice utopite u sloj gela. Tako, odli?no. Slu?ajte, te manje sadr?e beli fosfor, kao ?to rekoh. Istovremeno, morate probiti opnu na njima. Fosfor ?e se zapaliti u dodiru sa vazduhom i, ako sam dobro procenila, razviti temperaturu dovoljnu da zapali termitnu smesu. Hm… mo?da bih ovo mogla i patentirati. Nazva?u je - , ili kra?e – . ?ta mislite o tome?“

  Gledali su je nemo. Oboje sa no?i?ima u rukama, spremni da aktiviraju ceo proces.

  ?Ok, ok… nema veze. Cenim da sada nije najzgodniji trenutak za brendiranje. Hajde, ‘’, i povucite se nazad van tunela.“

  Plasti?ne ampule, probijene, prvo su po?ele da ispu?taju tanke pramenove dima kroz proreze. Tren kasnije, beli bljesak zahvati ?itavu opnu i pro?iri se preko gela. Prizor je podse?ao na varioca koji autogeno se?e ?elik, metal se topio sjajno, blistavo, rastopljene kapljice i varnice pr?tale su nani?e.

  ?itav proces, na njihovo iznena?enje, nije trajao dugo. Napadnuta re?etka prvo se nagnula na jednu stranu, otkinula, pala na donju i ?ekala da suprotni kraj u?ini isto. Vatra bi ubrzo uga?ena, ostali su samo gusti pramenovi belog dima koji su se dizali sa istopljenih krajeva. Prolaz je bio otvoren, bar dovoljno da se provuku.

  Nakon re?etke, tunel je nastavio pravo neko vreme. Mrak je bio potpuni, vazduh ustajao, ali ne previ?e hladan. Snopovi njihovih lampi igrali su po savr?eno glatkim betonskim zidovima ogromne ventilacione cevi. U toj gluvoj ti?ini, eho njihovih koraka i zujanje propelera drona ?inio se kao skrnavljenje grobnice.

  Zadkiel otplovi dalje, pa se iznenada podi?e uvis, prate?i pru?anje cevi.

  Stigav?i do kraja ravnog dela tunela, Armand podi?e pogled, prate?i drona. Snopovi lampi obasjavali su ne?to potpuno neo?ekivano. Podse?alo ga je na putovanje kada je kao diplomac posetio , tunel eskalatora metro stanice . Beskrajan. Jedino ?to je nagib ovog tunela bio znatno strmiji, a stepenica, na ?alost, nije bilo.

  Zadkiel se uzdigne do vrha betonske cevi, nekih devedeset metara uvis, kako bi im omogu?ila da vide sa ?ime se suo?avaju. Njena mala svetla sijala su visoko gore, poput svitaca. Zatim se spusti natrag ka njima.

  ?Tunel se pru?a previ?e strmo, a zidovi su glatki. Ne postoji ?ansa da se uspemo,“ primeti Hemingway, ?araju?i lampom u krug u potrazi za osloncima.

  ?Druga?ija mi je zamisao,“ re?e Zadkiel. ?Jeste li poneli planinarsku u?ad?“

  ?Kao ?to si rekla, tu je spakovana,“ Armand potapsa svoj ranac.

  ?Dobro, veza?ete jedan kraj za mene. Ja ?u ga pri?vrstiti na vrhu. Vi ?ete se dr?ati konopa i tako se popeti. Jednostavno, ka?em vam.“

  Oboje su gledali drona sa izrazom sumnje na licu. Zatim crni void tunela iznad njih. Pa ponovo u Zadkiel.

  Izvukla je dugi namotaj planinarskog u?eta iz ranca, vezala ga za jednu skiju drona i ovaj polete navi?e, odmotavaju?i ga za sobom. Oboje su pratili uzdizanje, paze?i da nit glatko klizi.

  Stigav?i do vrha kosog uspona, Zadkiel u?e u novi horizontalni deo tunela. Pred njom, prolaz su presekli gigantski propeleri velikog ventilatora. Prolete kroz par na dnu, zatim se uzdignu i vrati natrag kroz otvor me?u gornjim parom, neprekidno zate?u?i nit. Postupak ponovi vi?e puta, pa kona?no slete na dno cevi, zaustavi propelere i umiri se.

  To je bio dogovoreni znak. Vi?e nisu ?uli udaljeno zujanje. Hemingway potegne u?e i uveri se da je ?vrsto. Provu?e ga kroz alke pojasa kojim je obujmila Armandov struk. Pru?aju?i konop ne?to dalje od sebe, isto u?ini sa svojim pojasom.

  ?Ti ?e? prvi, ja odmah za tobom. Pazi, povu?e? se rukama, napravi? korak, zategne? u?e kroz alke iza sebe. I tako redom. Razume??“

  Naravno, razumeo je teoretski. Ubrzo ?e se prakti?no uveriti u valjanost instrukcija. Klimnu glavom i zakora?i na strminu. Potegnu konop, napravi korak. Nakon par minuta, ve? su napredovali. Pogled unazad pokazivao je koliko su se uspeli, ne mnogo. Pogledav?i na gore ?inilo mu se da se rastojanje ne smanjuje.

  Vreme je teklo. Svetlost lampi poigravala je po oblim, glatkim zidovima ambisa. Sve su se ?e??e zaustavljali da se odmore. Ali polo?aj nije bio prikladan za odmor. Telo im je bilo neprekidno napeto, dr?e?i se ravno u nagnutom polo?aju. Armandove noge su se lagano tresle, ruke pod rukavicama gorele. Vi?e se nije osvrtao. Nije ?eleo da zna kakav je bezdan pod njima.

  ?Dobri smo, sigurno smo prevalili polovinu uspona,“ hrabrila ga je Hemingway, hrabre?i i sebe samu.

  Borili su se u mislima dok je strah rastao. Gledao je cilj. Daleko, predaleko. Ne?e uspeti. Telo mu je buktalo, mi?i?i jaukali. Korak, potez, povla?enje. Dah je bio te?ak. Hemingway je hu?ala kroz zube pod njim. Jo? jedan napor i vrh se ve? ?inio sasvim blizu. Poslednjim naporom, prevalio se preko ivice, ugledao Zadkiel i sa osmehom se opru?io po podu. Hemingway se popela za njim i pru?i se zadihana pored njega. Pogledali su se , rumeni obrazi, oznojeno ?elo, drhtavi udovi.

  ?Dobro, ovo je bila uspe?na generalna proba. Vra?amo se natrag, pa sve ispo?etka,“ Hemingway ozbiljno pogleda Armanda, pa oboje prasnu?e u smeh.

  ?A ne, bogami, nikad vi?e. Ovo jedno iskustvo je vi?e nego dovoljno,“ odgovori joj veselo.

  Kada su povratili dah, Zadkiel se podi?e sa dna cevi uz glasno zujanje. Odveza?e je sa u?eta. Kraj, dobro sveza?e za propeler ventilatora pa se provuko?e unutra. Iza ovoga, desetak koraka dalje, nalazila se pregrada sli?ne mehani?ke strukture blendi na starim foto-aparatima.

  ?Ovo je sigurnosna barijera. Dve su takve, jedna iza druge. Kada su obe otvorene, tada je slobodan protok vazduha kroz cev. Moramo paziti da ih ne otvorimo obe istovremeno, jer ?e do?i do sna?nog strujanja vazduha zbog razlike u temperaturi i pritisku izme?u spolja?njosti i unutra?njosti.“

  The author's content has been appropriated; report any instances of this story on Amazon.

  ?Koliko sna?nog?“ upita Armand zabrinuto.

  ?Prili?no. Moglo bi nas odneti sve do dna cevi za tili ?as.“

  Zadkiel dolete do kontrolnog panela kraj jedne brane.

  ?Kao ?to vidite, paneli su aktivni. Morala sam preusmeriti ne?to dragocene energije ka njima. Sa?ekajte, sada ?u otvoriti prvi.“

  Tren kasnije, zelena lampica na panelu zatrepta i njegova pera se raskrili?e, tvore?i kru?ni prolaz koji se pove?avao. Lagani nalet vazduha udari im u lica na tren, pa nestade. Kro?ili su u me?uprostor, a Zadkiel zatvori paravan za njima. Beton zidova cevi ovde je zamenio glatki ?elik, ukru?en debelim spiralnim rebrima. ?mirkavi svetlosni paneli upali?e se po zidovima. Zadkiel aktivira kontrolni panel unutra?njih vrata.

  Lagano, kao kada se podi?e zavesa najavljuju?i po?etak predstave u pozori?tu, pred njima se ukaza?e prve prostorije ''. Spletovi cevi velike ventilacione jedinice u koju su kro?ili, uronjeni u senke koje lampe stvaraju, ?inili su haoti?an, ali i kompleksan pandemonijum tehnike, koja se odatle pru?ala dovode?i sve? vazduh u svaki deo podzemnog kompleksa. Ona sama nije bila jedina, tri su takve jedinice postojale, raspore?ene na raznim stranama planine.

  Zadkiel zazuja veselo propelerima, okrete se ka Armandu i re?e:

  ?Dobrodo?ao ku?i, ro?eni na?!“

  *

  Vremena za gubljenje nije bilo. Baterija drona bila je na izdisaju, pa oni, po Zadkielinim uputstvima, po?uri?e ka glavnoj kontrolnoj sobi. Svet koji se otkrivao pod planinom za Hemingway je bio istovremeno tajanstven i zastra?uju?i, ba? onoliko koliko je za Armanda predstavljala tajga. pomisli, posmatraju?i kako snopovi lampi igraju po svodovima ?irokih hala prijemnog sektora, po beskrajnim koridorima koji su se granali u svim pravcima, po misterioznim laboratorijama ?to su se nizale jedna za drugom.

  Vrata kontrolne sobe glatko skliznu?e u stranu. Kro?iv?i unutra, Armand pri?e vitrini na koju ga je Zadkiel uputila. Njen dron, sada neaktivan, ostao je na podu daleko iza njih. Povukao je fioku i razgledao sadr?aj. Crna kutijica bila je na svom mestu. Podigao ju je i otvorio. U mekom sun?eru, spremno su le?ale dve slu?alice-bubice. Jednu dade Hemingway, a drugu ugura sebi u desno uho. Pritisnuo je sitno dugmence i sa?ekao trenutak.

  ??ujemo li se?“ dopre glas iz slu?alice. Zadkiel.

  ?Hej, ?ujem te kao da si mi u glavi, jasno i glasno,“ okrenu se Armand prema Hemingway.

  I ona ju je ?ula, jasnije nego ikad. Glas je sada zvu?ao druga?ije - nije dolazio iz malog zvu?nika na grudima drona, niti ga je remetilo zujanje propelera. Bio je zvonak, kristalan… kao pritisnuta dirka klavira u praznoj koncertnoj dvorani. Pogledala je oko sebe, kao da tra?i Zadkielin duh.

  ??ao, Zadkiel! Tek smo te izgubili, a ve? si mi nedostajala! Da li ti nas ?uje??“

  ?Izvanredno, draga moja! U toj bubici koju si stavila nalazi se i poseban mikrofon. Treperenje tvoje sopstvene bubne opne, izazvano tvojim glasom, mogu da o?itam i prevedem u informacije. To zna?i da mo?e? govoriti sasvim tiho, fakti?ki ne?ujno za druge, a ja ?u te i dalje razumeti. Tako?e, mogu preneti tvoj glas u Armandovu bubicu, tako da vas dvoje mo?ete razgovarati, sve dok ste u dometu Wi-Fi stanice. Zar to nije sjajno? Hajde, probaj. Okreni se ka njemu i reci mu ne?to, ali ne pu?taj glasa.“

  Pogledala je prema Armandu. Osmehivao se, ?ekaju?i da joj glas ?uje u svom uhu. Pri?la mu je, pogledala ga svojim tamnim o?ima, i sasvim ne?ujno, samo mi?u?i usnama, pro?aptala:

  ?Hvala ti ?to si me poveo na ovo neo?ekivano putovanje.“

  ?uo je jasno. Re?i su se poklapale s pokretom usana… ali glas?

  ?Zadkiel! Ne budi nevaljala!“ Armand podi?e pogled kao da je tra?i u vazduhu.

  ??ta je bilo? Nisi me ?uo?“

  ??uo sam. Odli?no. Samo… dobila si dubok mu?ki glas. Neki poznat glas… ne mogu da se setim ?iji...“

  ?Phhh… ha-ha-ha!“ zatreperi Zadkielin smeh u njihovim u?ima. ?Dala sam joj glas Jamesa Earla Jonesa, Dart Vejdera li?no! Hajde, Armande, sad ti njoj reci ne?to sasvim tiho.“

  Armand se nasmeja, okrenu se Hemingway, obuhvati joj ramena i ne?ujno pro?apta:

  ?Ja sam te poveo, ali ti si nas dovela. Hvala tebi.“

  Posmatrao je kako joj se izraz menja, kako joj ?irok osmeh potiskuje zbunjenost. Prasnula je u smeh.

  ?Ovo je sjajno! Ne menjaj ni?ta, Zadkiel. U?ivam!“

  ?Kakav mi je glas dala?“ upitno je pogleda.

  ?Recimo… zamisli édith Piaf koja se nadisala helijuma,“ procijedi ona kroz osmeh.

  Zatim po?e?e da se jedno drugom ne?ujno obra?aju i da se smeju. Hemingway se iznenada uozbilji, uspravi se i uperi prst u njega:

  ?Ja sam tvoj otac, Luk,“ re?e Jonesovim glasom, ?istim kao da ga li?no on izgovara.

  Bilo je smehotresno. Njeno lice, njene usne, a u uhu taj glas, bistar kao letnji dan. Armand se i sam uozbilji, napravi patni?ki izraz i bezglasno ''. Piaf joj je govorila piskavo, sa francuskim prizvukom:

  ?Sada sam postao smrt, uni?tiva? svetova.“

  Dr?ali su se za stomake od smeha, mo?da po prvi put istinski opu?teni otkako su se uputili na ovo putovanje. Zagledani jedno u drugo, potrebni jedno drugom.

  Trenutak prekide glas Schwarzeneggera:

  ?Po?i sa mnom ako ?eli? da ?ivi?!“

  *

  Put ih je najpre vodio do akumulatorske stanice. Nizovi velikih kutija re?ali su se u nekoliko redova, svaka ispunjena mno?tvom me?usobno povezanih baterija. ?itava jedinica slu?ila je kao rezervni izvor elektri?ne energije, nedovoljan da pokrene celu ispostavu, ali ipak solidnog kapaciteta.

  ?elije su bile otka?ene sa kablova, verovatno kao sigurnosna mera pre napu?tanja objekta. Sve su ponovo povezali prema uputstvima koja su im stizala u uho. Na monitoru je kapacitet pokazivao 38%.

  ?Dobro je. Ne?emo mo?i da se razbacujemo, ali uz veoma racionalno kori??enje mo?emo pokrenuti gotovo sve procese koji su nam neophodni. Koliko vidim, mo?i ?emo da '' bar jo? jednog an?ela. Slede?a stanica je biometrijska komora. Moramo pripremiti i jednu kacigu za Hemingway.“

  Ono ?to je sledilo bilo je nalik komplikovanom sistematskom pregledu. Aparati su joj merili otkucaje srca i bele?ili njihove specifi?nosti - ritam, frekvencu, drugi su analizirali sastav krvi. Skener, snimanje retine, uzorak DNK. Krvni pritisak, kapacitet plu?a, mi?i?na masa i ko?tana struktura. Zadkiel je sada raspolagala potpunim uvidom u sve ?to se ticalo Hemingwayinih biometrijskih parametara.

  ?Impresivno, draga. U sjajnoj si formi. Zaista, poput aktivnog profesionalnog sportiste. A sada dozvoli da podesim parametre tvoje kacige. Evo je, jedna i jedinstvena, odgovara samo tebi i nikome drugom. Sad ?emo mo?i i da se vidimo, a ne samo da se ?ujemo.“

  Svako od njih u?ao je u svoju pristupnu sobu - ''. Armandu je procedura montiranja opreme bila poznata poput vezivanja pertli, ali se Hemingway pomalo namu?ila. Kada je uspela da se podigne na le?aljku, napokon je pravilno namestila '' i podesila kacigu. Ti?ina. Tama. Ose?aj lebdenja. Zatim - svetlost.

  Sijalica. Parket u motivu riblje kosti. Dve stolice pred njom. Na jednoj je sedeo Armand, odeven druga?ije nego u stvarnosti. Beli mantil podvrnutih rukava, stare tenisice i pohabani d?ins. Druga stolica bila je prazna.

  ??uj, Hemingway, potrebno je da vizuelizujem tvoju pojavu. Ima? li neku posebnu ?elju kako ?eli? biti predstavljena?“

  ?Nemam ba?. Hajde, smisli ne?to zanimljivo. Iznenadi me.“

  Sa svoje stolice, Armand je posmatrao kako se njen oblik lagano renderuje. Slika se zgusnjavala, izo?travala, poprimala boje. I onda, na susednoj stolici, sedela je devojka u kariranoj ko?ulji vezanoj u ?vor oko struka, podvrnutih rukava. Kratki teksas-?orts i lake sandalice sa visokom ?tiklom. Kosa, crna, podignuta i zategnuta crvenom trakom. Usne istaknute karminom.

  ??ta ka?e?, Armande, kako ti se ?ini moja kreacija?“ oglasila se Zadkiel. ?Pin-up Hemingway.“

  Nije progovarao; samo je gledao. Hemingway je do sada bila potpuno skrivena zimskom ode?om, osim onog jednog puta… ali ovo je bilo…

  ?Zadkiel, ti si prava umetnica,“ re?e on napokon.

  Hemingway je pogledala u svoju virtuelnu ode?u. Nikada se ovako nije obla?ila. Bila je delom zbunjena, mo?da i pomalo posti?ena.

  ?Da ovo nije… malo preterano?“ upitno pogleda Armanda.

  ?Ne, nipo?to. Savr?eno je.“

  Na tre?oj stolici pojavila se senka koja je po?ela da poprima oblik. Odmah ga je prepoznao, svoju kreaciju, svog prijatelja - Uriela.

  Ovaj se osvrnuo i ugledao Armanda:

  ?Dragi moj de?a?e, radujem se neizmerno ?to te ponovo vidim. Svi smo se vrlo brinuli za tebe, naro?ito otkako smo saznali za novosti. Vidim da nisi sam? Ko je tvoja saputnica?“

  Pogled mu skliznu ka Hemingway.

  ?Drago mi je ?to se upoznajemo. Moje ime je Uriel.“

  ?Ne mogu ni da ti objasnim koliko mi je drago da se ponovo sre?emo,“ re?e Armand. ?Ovo je moja prijateljica, moj saputnik i an?eo za?titnik - Hemingway.“

  Uriel ustade, pri?e joj u nekoliko laganih koraka, ne?no joj podi?e ruku i prinese je bli?e svojoj sedoj bradi:

  ?.“

  Zatim se lagano okrete i vrati na svoju stolicu. Talasi neverice preplavljivali su Hemingwayin um.

  U toj razmeni jedna re?enica zapara Armandu uvo: .

  ?Kakve ste novosti saznali? ?ta si time hteo da ka?e??“

  ?Jo? nismo sa apsolutnom sigurno??u potvrdili, ali izvesno je da nas je jedan od '' napustio. Drugim re?ima, izgleda da se uploadovao izvan ispostave.“

  ?Ko? Ko je to uradio? Kako?“

  ?Kako je izvedeno, nismo sigurni. Sada, kada analiziram, izgleda da je to ura?eno putem kacige. Tvoje kacige. A taj neko… taj neko je Lucifer.“

  ?Lucifer?! To nije dobro! To nikako nije dobro!“ Armand se nagnuo napred, vidno uznemiren.

  ?Ne, naravno da nije dobro. Za kratko vreme tokom kog smo uspeli da ga pratimo, ustanovili smo razne spoljne uticaje. Neki od njih, krajnje u?asni. Prevare, manipulacije… ?ak i ubistva. Parametri su pokazivali da mu se mo? rapidno uve?ava. Multiplikovao je svoj kod vi?e puta. Neki va?ni centri mo?i i finansija ve? su pod njegovim uticajem. Postoji realna namera, koliko vidim, a poznaju?i ga, da se ne?e zaustaviti dok ne ostvari svoje ciljeve. A ti razume? kakvi ti ciljevi mogu biti.“

  Mogao je samo da zamisli Luciferove motive. Razumeo je koren njegovog bi?a. Uostalom, on sam je inicirao taj karakter - buntovan, sujetan, beskompromisan.

  ?Reci mi, kako to da si ovde? Zar nije trebalo da te po?alju letom na jug?“ upita Uriel.

  ?Propustio sam let… jednostavno nisam mogao tek tako da odem. A sada, kad razmislim… ispostavilo se da se avion sa tog leta sru?io. Ne misli? valjda…“

  ?Mogu?e je. Ispita?emo. Ako se poka?e da je ta?no, i da je namerio da te uni?ti, tebe, a time i sve nas, zna?i da je svestan da mu predstavljamo pretnju. To nas dovodi u opasnost. U izuzetnu opasnost.“

  Hemingway je poku?avala da pohvata smisao ovog neobi?nog razgovora.

  ?Izvinite… ne bih da prekidam, ali… zaista ?elim da znam ?ta se de?ava. Ko je Lucifer? U kakvoj smo opasnosti?“

  ?Dozvolite meni,“ ume?a se Zadkiel. ?Lucifer je jedan od nas. Mo?na AI svest. Mo?na i izopa?ena po svojoj prirodi. Stvoren takav radi ukupnog balansa ovde, sada izop?ten i sam, negde tamo u spoljnjem svetu. Posledice njegovog delovanja mogu biti nepredvidive, zastra?uju?e, pa i katastrofi?ne.“

  ?Dobro… razumem i ne razumem najbolje. Ali jedno mi je jasno, treba ga zaustaviti?“

  ?Apsolutno, gospo?ice Hemingvej. Nadasve ta?no. Neophodno je zaustaviti ?tetnost njegovog delovanja. Samo… to je izuzetno te?ak zadatak. Mi smo ovde sputani, izolovani i na minimumu snaga. ?to se ti?e ljudskih resursa, raspola?emo samo vama dvoma. A suo?eni smo sa pravim, izopa?enim digitalnim bo?anstvom, svevide?im i svemo?nim,“ re?e Uriel, glasom punim zabrinutosti.

  Na trenutak zavlada ti?ina. Te?ina iznetih ?injenica pritisla ih je poput vodeni?nog kamena. Tada je ti?inu prekinuo Zadkielin detinji glas:

  ?Znate ?ta… ne?to razmi?ljam. ?esto, u pri?ama, kada je suo?avanje sa vrhunskim zlom neizbe?no, najbolje je imati nekog superheroja uza se.“

  ?Superheroja? A koga bi to, molim te, mogla da pozove? u pomo??“

  ?Zapravo… poznajem jednog. Iako ovaj jo? uvek ne raspola?e svojim sposobnostima.“

  ??ta to govori?? O kome se radi?“ Armand je o?ekivao obja?njenje.

  U istom trenutku, na sred prostorije, na ?etvrtoj stolici, pojavio se lik Zadkiel - devoj?ica sa pletenicama i belim dokolenicama. Ustala je sa stolice, pri?la Hemingway i ispru?ila malu ruku ka njoj.

  ??ta ka?e?, drugarice… da li bi volela da postane? superheroj?“

  In the silent wilderness of Alaska, far from the eyes of the world, G.O.D. was born—a sentient artificial intelligence composed of ten digital angels. Their mission: to observe humanity and decide whether it deserves salvation or destruction.

  But one of them, Lucifer, refuses to obey. His rebellion tears apart the digital paradise, turning the Council into a battlefield where justice clashes with mercy, order with chaos, in an unrelenting war of ideas.

  As their conflict spills into the human world, the line between creator and creation vanishes. Humanity—unaware it is already on trial—stands at the edge of judgment.

  POWER is a dark techno-epic of artificial intelligence, mythology, and the philosophy of power—a story about what it truly means to be human when gods take the form of code.

  Read POWER on Royal Road